Knjiga za danas (85): Šarl Bodler - Cveće zla

Cveće zla, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reči pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom: Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog (Artur Rembo); Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski način predstavlja modernog čoveka (Pol Verlen); Bodler je početak svega. On stvara francusku poeziju posle vekova bljutavosti i raspričanosti (Pjer Žan-Žuv); Evo prve medu svim knjigama naše poezije (Iv Bonfoa).

Zbirka Cveće zla nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca; to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo. Ono čitaoca uči da očima pesnika pronikne u lepote, ali i u tragične protivrečnosti sveta i ljudskog življenja.

Šarl Bodler: ČITAOCU

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove

po duhovima našim i tela kinje, 

krmimo milu grižu savesti kao svinje, 

ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;

naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo, 

i opet blatnim putem veselo koračamo

ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali. 

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru, 

Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni

na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni, 

čvrst metal naše volje pline u prah i paru. 

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!

Pronalazimo draži u svemu što je gadno;

bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno

i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru

grudi precvaloj drolji, od muka razrivene, 

krademo prolazeći slasti nedopuštene, 

pa ih cedimo snažno kao narandzu staru. 

Poput gustoga roja crva što grobom mili, 

jato demona naših mozgom bančeći gamiže, 

i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi

ko nevidljiva reka koja potmulo cvili. 

Nasilje, otrov, kama i požar još spleli

njišu ukrase preko nacrta banalnoga

naših sudbina bednih, al' to je samo stoga

što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli. 

Al' tu gde su skakali, keruše i panteri, 

majmuni i kraguji i škorpije i guje, 

čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje, 

tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri, 

ima jedan još većma ružan, prljav i zao!

I mada niti ropće niti galami drsko, 

celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko

i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate, 

nargile ona puši i sneva gubilište -

ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište

- dvolični čitaoče - nalik na mene, - brate!